Страница:Erotopaegnia (Брюсов, 1917).djvu/51

Эта страница была вычитана



IX. Луксорій.

Луксорій жилъ при Гелимерѣ, царѣ вандаловъ, въ Карѳагенѣ, въ VI в. по Р. Х. Текстъ по изд. A. Baehrens и Burmannus-Mayerus.

1. На гермафродита-дѣву. Burmannus-Mayerus, I, 328. Текстъ явно испорченъ, но мы предпочли традиціонное чтеніе Бурманна — коньектурамъ Бэренса (A. Baehrens, IV, 471), извращающимъ, по нашему мнѣнію, самый смыслъ стихотворенія. Бэренсъ читаетъ: ст. 3 — Quin gaudes; ст. 4 — Cur te cepit ita; ст. 5 — facisque damnum; ст. 8 — puella tunc fis. Въ переводѣ мы старались передать общій смыслъ стиховъ, какъ его понимали.

2. На прелюбодѣя. A. Baehrens, IV, 451. Текстъ явно испорченъ. Принимая поправки Бэренса, мы полагаемъ, что заключительные стихи, послѣ обращенія къ Лукинѣ, должны быть изложены въ 3-мъ лицѣ, слѣды чего сохранились въ традиціи 6-го стиха (bibit или uiuit plangit), а также, что, для противоположенія: semper bibat и nunquam venena sumat; запятая должна стоять, въ стихѣ 7-мъ, передъ ut (у Бэренса пунктуація: Аut, nunquam ut futuas, venena sume). Сообразно съ этими соображеніями сдѣланъ и нашъ переводъ. Лукина или, обычно, Люцина (Lucina) — богиня, покровительствующая дѣторожденію (ипостась дѣвственной Діаны-Артемиды).

3. О Маринѣ. A. Baehrens, IV, 522.


Переводы стиховъ Авсонія частью заимствованы изъ брошюры Валерія Брюсова: «Великій риторъ», М., 1911; стиховъ Пентадія — изъ его же статьи о Пентадіи: «Русс. Мысль», 1910 г., кн. 1; остальные переводы печатаются впервые. Обращаемъ вниманіе читателей на соотвѣтствующее римскому словоудареніе въ именахъ собственныхъ (и словахъ, заимствованныхъ съ латинскаго); Па́ллада, а не Паллада, Ве́нера, а не Венѐра, Юпитеръ съ удареніемъ на первомъ слогѣ и т. под.


Фронтисписъ и украшенія книги (заставки) взяты изъ изданій: «les Monuments de la vie privée des Douze Césars» (Rome 1785) и «les Monuments du culte secret des dames Romaines» (Rome 1787).

Тот же текст в современной орфографии
IX. Луксорий

Луксорий жил при Гелимере, царе вандалов, в Карфагене, в VI в. по Р. Х. Текст по изд. A. Baehrens и Burmannus-Mayerus.

1. На гермафродита-деву. Burmannus-Mayerus, I, 328. Текст явно испорчен, но мы предпочли традиционное чтение Бурманна — коньектурам Бэренса (A. Baehrens, IV, 471), извращающим, по нашему мнению, самый смысл стихотворения. Бэренс читает: ст. 3 — Quin gaudes; ст. 4 — Cur te cepit ita; ст. 5 — facisque damnum; ст. 8 — puella tunc fis. В переводе мы старались передать общий смысл стихов, как его понимали.

2. На прелюбодея. A. Baehrens, IV, 451. Текст явно испорчен. Принимая поправки Бэренса, мы полагаем, что заключительные стихи, после обращения к Лукине, должны быть изложены в 3-м лице, следы чего сохранились в традиции 6-го стиха (bibit или uiuit plangit), а также, что, для противоположения: semper bibat и nunquam venena sumat; запятая должна стоять, в стихе 7-м, перед ut (у Бэренса пунктуация: Аut, nunquam ut futuas, venena sume). Сообразно с этими соображениями сделан и наш перевод. Лукина или, обычно, Люцина (Lucina) — богиня, покровительствующая деторождению (ипостась девственной Дианы-Артемиды).

3. О Марине. A. Baehrens, IV, 522.


Переводы стихов Авсония частью заимствованы из брошюры Валерия Брюсова: «Великий ритор», М., 1911; стихов Пентадия — из его же статьи о Пентадии: «Русс. Мысль», 1910 г., кн. 1; остальные переводы печатаются впервые. Обращаем внимание читателей на соответствующее римскому словоударение в именах собственных (и словах, заимствованных с латинского); Па́ллада, а не Паллада, Ве́нера, а не Вене́ра, Юпитер с ударением на первом слоге и т. под.


Фронтиспис и украшения книги (заставки) взяты из изданий: «les Monuments de la vie privée des Douze Césars» (Rome 1785) и «les Monuments du culte secret des dames Romaines» (Rome 1787).